Strateško planiranje podrazumeva izradu određenog broja strateških planova (strategija razvoja), kao integrisani skup strateških i operativnih ciljeva i aktivnosti, koji su potrebni da bi se u budućnosti ostvario željeni rezultat. Radi ostvarenja definisanih ciljeva, strategije obično imaju i akcione planove za njihovo sprovođenje, odnosno godišnje ili višegodišnje planove, kojima se detaljnije definišu aktivnosti, mere i projekti, nosioci aktivnosti, rokovi za sprovođenje određene aktivnosti, indikatori uspešnosti, potrebna finansijska sredstva i izvori finansiranja, zakonodavni i institucionalni okvir.
Poslovnik o radu Vlade definiše članom 46. da o strategiji razvoja predlagač pribavlja mišljenje Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo i Ministarstva finansija, kao i Kancelarije za evropske integracije.
U istraživanju se pošlo od analize zvaničnih strateških dokumenata (strategije, planovi, programi), koje je obuhvatilo identifikaciju postojećeg stanja, probleme i nedostatke aktuelnog strateškog okvira. Istraživanjem je obuhvaćeno 90 strateških dokumenata sa aktuelnim rokom važenja, koji su klasifikovani u određeni broj sektora (1. konkurentnost, 2. pravda, 3. poljoprivreda i ruralni razvoj, 4. saobraćaj, 5. energetika, 6. reforma javne uprave, 7. ljudski resursi i društveni razvoj, 8, tematska oblast medija, 9. životna sredina i klimatske promene, 10. unutrašnji poslovi, 11. tematska oblast civilno društvo, 12. višesektorska i 13. međunarodna) po uzoru na definisan sektorski pristup u dokumentu Nacionalni prioriteti za međunarodnu pomoć za period 2014-2017, sa projekcijama do 2020, koji je na predlog Kancelarije za evropske integracije, Vlada RS usvojila 8.11.2013. godine (a u skladu sa datim smernicama o definicijama sektora od strane Evropskog saveta).