Odgovori na najčešće postavljana pitanja naših posetilaca

Javne politike, kao relativno nov i višeznačni termin, predstavljaju:
pravac delovanja Vlade (njenih ministarstava i državne uprave) i lokalne samopurave ka ostvarivanju ekonomskih i društvenih ciljeva koji su u najboljem interesu Srbije i njenih građana;
skup mera koje Vlada sprovodi u svim važnim oblastima razvoja (privreda, zdravstvo, obrazovanje, zapošljavanje, nauka, inovacije i sl), kroz uzajamno povezane aktivnosti kojima se interveniše i odgovara na konkretne društvene izazove i probleme i postižu željene promene.
Javne politike su stoga u srži svake reforme. Od presudnog je značaja da se politike koje se donose uzajamno usklađuju, dopunjuju i sinhronizuju. Ta važna uloga koordinacije javnih politika poverena je Republičkom sekretarijatu za javne politike.

Vlada raspolaže sa setom od pet vrsta mera, preko kojih sprovodi javne politike, i tako utiče na razvoj društva i ekonomije, interveniše i odgovara na konkretne društvene izazove i probleme i postiže željene promene. To su:

1. regulatorne mere – odnosno propisi kojima se uređuju odnosi u društvu;
2. podsticajne mere – kao što su subvencije ili porezi;
3. informativno-edukativne mere – u vidu informacionih kampanja;
4. institucionalno-organizacione mere – formiranje ili ukidanje institucija i uspostavljanje neophodnih organizacionih struktura;
5. mere koje podrazumevaju javne investicije kroz kapitalne i infrastrukturne projekte.

Javne politike se utvrđuju i/ili razrađuju dokumentima javnih politika. U zavisnosti od obuhvata i kompleksnosti promene koja se želi postići u određenoj oblasti delovanja i stepena detaljnosti do koje se razrađuju mere, postoje četiri tipa dokumenata javnih politika. To su: Strategija, Program, Koncept politike i Akcioni plan.

Proces kreiranja javnih politika sastoji se iz više faza. Prva se odnosi na inicijativu za utvrđivanje javne politike koju u praksi, po pravilu, pokreće resorno ministarstvo, ili odgovaraujući državni organ, ali ona može da potekne i od organa lokalne vlasti, građana, privrednih subjekata, organizacija civilnog društva i drugih organizacija. To zavisi od činjenice na koga i na koji način treba da utiče sprovođenje neke javne politike. Već u ovoj fazi je neophodno da se započne sa konsultativnim procesom koji treba da obuhvati sve zainteresovane strane, odnosno sve predstavnike aktere na koje će se sprovođenje neke politike odraziti. Sledeći korak je prethodna (ex ante) analiza efekata javne politike kako bi se utvrdile prednosti i slabosti razmatranih opcija javnih politika, odnosno troškovi i koristi po budžet, ekonomiju, društvo, životnu sredinu i administraciju. Nakon toga sledi formulisanje politike kroz odabrani dokument javne politike (strategija, program…), zatim usvajanje, sprovođenje i praćenje sprovođenja javne politike i na kraju vrednovanje učinka, odnosno naknadna (ex post) analiza efekata politika, koja treba da pokaže da li su primenjene mere dale očekivane rezultate i ukoliko ne – koji je razlog.

Od svih nabrojanih faza nakompleksnija i vremenski najzahtevnija je prethodna (ex ante) analiza efekata javnih politika. Sastoji se iz sledećih faza:

1. Sagledavanje postojećeg stanja – analiza situacije + dodatne analize – koriste se radi prikupljanja i analiziranja svih relevantnih informacija o stanju u datom sektoru javne politike, identifikovanja problema i razumevanja šta treba promeniti. Kod analize javnih politika, koriste se različite tehnike analize: analiza zainteresovanih strana, analiza stanja (SWOT), analiza okruženja (PESTLE), analiza problema. U praksi se analize najčešće sprovode istovremeno.
2. Identifikacija problema, željene promene – kroz koju se utvrđuje da li postoji problem u određenoj oblasti i koji su uzroci i posledice problema, odnosno identifikuje se promena koju treba postići u nekoj oblasti. Precizno definisanje problema/željene promene omogućuje definisanje odgovarajućih ciljeva i utvrđivanje najboljih mera za sprovođenje javnih politika.
3. Utvrđivanje opštih i posebnih ciljeva, kao i pokazatelja (indikatora) kojima će se meriti stepen dostizanja ciljeva.
4. Identifikacija opcija javnih politika, odnosno mogućih mera ili skupova mera za postizanje ciljeva. To konkretno znači da Vlada, ili jedinice loklane samouprave preispituju da li se željena promena može postići donošenjem i primenom nekog propisa, ili nekim finansijskim podsticajem, ili javnom investicijom i sl.
5. Analiza efekata tih opcija – pri čemu se za svaku opciju analiziraju troškovi i koristi koje će se odraziti na građane, privredu, životnu sredinu, državni budžet i administraciju, ali i rizici za sprovođenje tih opcija.
6. Izbor optimalne opcije, ili optimalne kombinacije razmatranih opcija, što podrazumeva da se došlo do zaključka da samo jedan tip mere nije dovoljan. Na primer, u praksi to znači da Vlada, uz donošenje nekog novog propisa može da odluči da sprovede i informacionu kampanju, kako bi olakšala sprovođenje tog propisa.
7. Identifikacija resursa za sprovođenje odabrane opcije javnih politika, praćenje sprovođenja i vrednovanje njenih učinaka. Analizu efekata javne politike prati intenzivan konsultativni proces. Što je on sveobuhvatniji i transparentniji veći su i izgledi za uspešno formulisanje, usvajanje i sprovođenje date politike.

Konsultacije podrazumevaju učešće (ciljnih) grupa na koje se javna politika direktno odnosi, ostalih zainteresovanih strana i stručne javnosti pre otpočinjanja i tokom procesa osmišljavanja i formulisanja javnih politika. U konsultacije se uključuju građani i privredni subjekti, udruženja građana ili privredni subjekti i druge organizacije civilnog društva, naučno-istraživačke, strukovne i druge organizacije, kao i predstavnici organa državne uprave i lokalnih vlasti. Konsultacije se sprovode radi prikupljanja podataka i stavova zainteresovanih strana u vezi sa problemom koji se rešava, ili promenom koja se želi postići javnom politikom i odvijaju se na transparentan način. Za sprovođenje konsultacija koriste se različite tehnike: fokus grupe, okrugli stolovi, polu-strukturirani intervjui, paneli, ankete, prikupljanje pisanih komentara.

Konsultacije ne treba poistovećvati sa javnom raspravom. Konsultacije služe da se na participativan (zajednički) način dođe do što boljih rešenja tokom planiranja i time olakša sprovođenje mera dokumenta javne politike i/ili propisa. Konsultacije su kontinuiran proces koji može da se sprovodi u formalnom ili neformalnom obliku u svim fazama planiranja pripreme i same pripreme dokumenata javne politike i/ili propisa. Javna rasprava je obavezana za sistemske zakone i one propise za koje odredi nadležni odbor Vlade, ali se može sprovoditi i u pripremi strateških dokumenata. Za razliku od konsultacija, javna rasprava se sprovodi u jasno propisanim okvirima pre usvajanja dokumenata javnih politika i propisa. Javna rasprava nije i ne treba da bude zamena za sprovođenje konsultacija. Cilj javne rasprave i konsultacija je isti, odnosno da se pripreme što bolja zakonska rešenja ili strateška dokumenta koja će u primeni biti u najboljem interesu građana i privrede.

Republički sekretarijat za javne politike, kao posebna organizacija i stručna institucija Vlade vrši analize, identifikuje potrebe i dostavlja inicijative za izradu strateških dokumenata kojima se utvrđuju javne politike. Obezbeđuje usklađenost predloga tih strateških dokumenata i daje ocenu da li je sam proces utvrđivanja javne politike sproveden kvalitetno. To znači proveru da li je prethodna analiza efekata urađena na kvalitetan način i sadrži sve neophodne informacije o tome koliko neka politika košta državu, građane i privredu i kakve konkretne koristi se od nje očekuju, kako bi ti troškovi bili oravdani. Takođe se proverava da li je proces konsultacija sproveden na transparentan i participativan način. Sažeto, uloga RSJP je:

• podrška pri utvrđivanju prioriteta Vlade u realizaciji strateških ciljeva kao i praćenje rezultata ostvarivanja ciljeva i koordinacija sprovođenja pojedinih javnih politika;
• analitička podrška planiranju strateških ciljeva i praćenju efekata javnih politika Vlade;
• podrška održanju kvaliteta javnih politika i propisa uz pomoć mehanizma ocene kvaliteta analiza efekata javnih politika i propisa na privredu i građane;
• obrada i podnošenje Vladi na razmatranje inicijativa privrede i građana za rešavanje problema u primeni nepotrebnih ili neefikasnih propisa;
• kontinuirano sprovođenje regulatorne reforme u cilju pojednostavljenja regulatornog okvira i ukidanja nepotrebnih administrativnih procedura;

Aktivnosti RSJP su usmerene na:

• uspostavljanje normi i metodologije za sistem planiranja,
• pružanje stručne podrške organima državne uprave u procesu keiranja javnih politika i analiza po potrebi
• sistemsko uključivanje istraživačke zajednice i analitičara van javne uprave u proces kreiranja javnih politika.
• podizanje kapaciteta u oblasti upravljanja javnim politikama kroz redovne višegodišnje programe treninga u državnoj upravi (stotine obuka o tehnikama planiranja, analizi i upotrebi podataka, analizi efekata politika, praćenju i evaluaciji i sl.)

RSJP je izradio:

• nacrt Zakona o planskom sistemu Republike Srbije
• Startegiju regulatorne reforme i unapređenja sistema upravljanja javnim politikama
• sistemsko pojednostavljenje procedura, kroz osnivanje javnog jedinstvenog Registra administartivnih procedura za privredu

RSJP sa organima državne uprave uspostavlja, razvija i unapređuje:

• mehanizam za kvalitetno upravljanje na bazi činjenica, pouzdanih podataka, rezultata i analiza – kroz izradu i realizaciju Akcionog Plana za sprovođenje Programa Vlade
• sistem koordinacije u izradi nacionalnih Programa: ekonomskih reformi, suzbijanja sive eknomije, unapređenje pozicije na Doing Business listi Svetske Banke,
• horozontalnu koordinaciju reformi javnih politika u privredi, nauci i tržištu rada kroz Projekat Svetske Banke „Konkurentnost i zapošljavanje“