Стратешко планирање подразумева израду одређеног броја стратешких планова (стратегија развоја), као интегрисани скуп стратешких и оперативних циљева и активности, који су потребни да би се у будућности остварио жељени резултат. Ради остварења дефинисаних циљева, стратегије обично имају и акционе планове за њихово спровођење, односно годишње или вишегодишње планове, којима се детаљније дефинишу активности, мере и пројекти, носиоци активности, рокови за спровођење одређене активности, индикатори успешности, потребна финансијска средства и извори финансирања, законодавни и институционални оквир.
Пословник о раду Владе дефинише чланом 46. да о стратегији развоја предлагач прибавља мишљење Републичког секретаријата за законодавство и Министарства финансија, као и Канцеларије за европске интеграције.
У истраживању се пошло од анализе званичних стратешких докумената (стратегије, планови, програми), којe је обухватилo идентификацију постојећег стања, проблеме и недостатке актуелног стратешког оквира. Истраживањем је обухваћено 90 стратешких докумената са актуелним роком важења, који су класификовани у одређени број сектора (1. конкурентност, 2. правда, 3. пољопривреда и рурални развој, 4. саобраћај, 5. енергетика, 6. реформа јавне управе, 7. људски ресурси и друштвени развој, 8, тематска област медија, 9. животна средина и климатске промене, 10. унутрашњи послови, 11. тематска област цивилно друштво, 12. вишесекторска и 13. међународна) по узору на дефинисан секторски приступ у документу Национални приоритети за међународну помоћ за период 2014-2017, са пројекцијама до 2020, који је на предлог Канцеларије за европске интеграције, Влада РС усвојила 8.11.2013. године (а у складу са датим смерницама о дефиницијама сектора од стране Европског савета).